Г-ђа Тереза Албано, службеница за економска питања у Канцеларији координатора ОЕБС-ових економских и еколошких активности и виши менаџер пројекта E-MINDFUL.

„Камени гост” је метафорички израз, који указује на предстојеће, али невидљиво присуство, некако неочекивано, готово узнемирујуће.

Када се расправља о факторима који утичу на ставове према мигрантима, чини се да се утицај миграционе политике посматра као Камени гост, присуство које сви знају, али нико не именује. Истраживања о ставовима, у ствари, имају тенденцију да дају приоритет истраживању појединачних покретача, као што су вредности и уверења или социоекономски, културни и демографски фактори. Ипак, миграционе политике играју кључну улогу у обликовању окружења у коме се ставови укорењују и развијају. У неким међународним обавезама оне су описане као „погодни услови који омогућавају свим мигрантима да обогате наша друштва кроз своје људске, економске и друштвене капацитете“ (Преамбула, Глобални договор за безбедну, уређену и регуларну миграцију, 2018).

Али како се понаша овај Камени гост?

Прва алатка је управљање простором. У временима демографског пада и старења друштава, све више смештајних капацитета остаје празно, док су прихват и смештај миграната структурно недовољни и неадекватни. Избеглице и мигранти имају тенденцију да се групишу у удаљеним, руралним областима, често у притворским центрима или прихватним камповима, где су или ван видокруга – дакле непостојећи – или се лако перципирају као „кривци“ за некаква недела.

Иако се распрострањена кретања редовно дешавају деценијама и могу се, нажалост, предвидети према бројним кризама које се дешавају, утисак је да су миграције изазване сукобима и покрети изазвани прогоном изненадна и неочекивана ванредна ситуација. Ипак, ова ванредна ситуација датира још од касних деведесетих, када су пад Берлинског зида и дигитална револуција убрзали економску интеграцију у оно што данас називамо глобализацијом. Док су границе за робу и финансијску имовину нестале, оне су и даље камен спотицања за циркулацију појединаца, што је за неке непремостиво. Моћ пасоша да дозволи – или не дозволи – такву циркулацију, представља нову поделу у управљању транснационалним простором, између оних који могу брзо да се крећу између земаља и да буду део глобалног света, и оних који то не могу.

Други алат је језик. Описани као да су штеточине, болест или преостали терет, мигранти су приказани као мањи од људи. Дехуманизација повећава бес и гађење, изазива страхове и нуди плодну основу за јачање просторне сегрегације и маргинализације. Мигранти су претворени у пука тела, ни за шта и на све спремни, идеална роба за експлоатацију.

У суочавању са овом динамиком, Камени гост је невидљиво, али критично присуство. Има улогу да осмисли правила која спречавају људе да циркулишу, упркос недостатку радне снаге на различитим нивоима вештина и све већој потражњи за талентима. Може да осмисли мере које држе појединце на маргинама, у сталном стању несигурности. Може подстаћи поделе, гађење и одбацивање. Насупрот томе, Камени гост може да нас подсети да ако заједнице домаћини желе да повећају или одрже корак са својим животним стандардом, потребна је мигрантска радна снага. Наглашава да заједнице домаћини могу имати користи од образовних достигнућа придошлица. Има потенцијал да осмисли заједнички простор у коме се промовише достојанство, међусобна толеранција, разумевање и поштовање према свима, стварајући услове у којима ми и они сарађујемо за опште добро.

Ипак, у временима пост-истине и делегитимизације истраживања заснованог на чињеницама, креаторима политике, често таоцима фиктивних наратива, није лако да прекину зачарани круг који указује на мигранте као на лако доступне жртвене јарце економске рецесије и смањења система социјалне заштите. У таквом окружењу, одлучност превладава над доношењем одлука заснованих на чињеницама. То је политика емоција, а не разума. Наративи о миграцијама се укорењују на овим основама и доносе плодове свог хранитеља.

Рад на разради порука које одјекују код оних који још увек нису сигурни у своја осећања и мишљења према мигрантима је саставни део напора ка миграционим политикама заснованим на доказима које могу да искористе друштвени, културни и иновативни потенцијал придошлица. Зато што „ниједна друга сила – ни трговина, ни проток капитала – нема потенцијал да трансформише животе на одрживе, позитивне начине и у обиму као што то чини миграција“ (Sutherland, 2015).