Г. Давиде Тосkо, креативни продуцент радиjske, телевизијске и онлајн продукције је осмислио моделе ангажовања публике, мултиплатформске кампање за јачање свести и информативне кампање за међународне и европске институције, јавна тела и емитере.

Ка значајнијим и партиципативнијим комуникационим процесима, изван стереотипа

Миграције су веома осетљиво и контроверзно питање у јавним дебатама. Медији имају велику одговорност за перцепцију ове теме у јавности. Распрострањено је схватање да медији све више стварају пристрасне наративе и обмањујуће приказе миграната те подстичу осећај нелагодности и страха. Поларизоване позиције подстакнуте традиционалним медијима се често умножавају и трансформишу на још радикалније начине унутар дигиталног и простора друштвених медија, доприносећи све више црно-белом дискурсу. Потреба за инверзијом стандардног имиџа је од највећег значаја за очување друштвене кохезије и благостања свих грађана, како локалаца, тако и придошлица.

Осмишљавање нових облика представљања миграција је изазов који се мало ко усуђује да прихвати

Идентификовање главних изазова који ометају ширење тачних, истинитих и потенцијално забавних прича о миграцијама је полазна тачка за формирање наратива који су избалансирани, засновани на чињеницама и емоционално дирљиви. То је комплексан и дуготрајан процес којег често поткопава ограниченост ресурса доступних за истраживање и развој у оквиру специфичног домена медијске продукције. Уреднички простор посвећен иновативним моделима комуникације је екстремно оскудан када су тема нарације мигранти. Чест резултат те оскудице су информативне кампање са тенденцијом понављања стереотипа путем потискивања приказа миграната у свет фолклора или, још горе, губитак културалног идентитета изазван њиховим настојањима да се прилагоде „нама“. У другим случајевима, организације чији је задатак да јачају свест јавности о овом питању понекад се више баве унапређењем видљивости за сопствене активности. Приче о мигрантима које их приказују као рањиве и пасивне жртве које беже од сиромаштва и насиља и којима треба саосећање, или их приказују као хероје и истичу њихове изузетне таленте, могу да буду подједнако штетне и делују против идеје „нормализације“ миграција и против идеје заједнице која је „природно“ разнолика. Академска анализа заступљености миграната у медијима је опсежна, али ипак не може суштински да утиче на политички дискурс, а посебно на медијску арену. Академици се ретко сете да контактирају уреднике или да развију стратегије комуникације које могу покренути преко потребну културалну трансформацију. Најчешће се њихов допринос заснива на пружању саветодавне помоћи институцијама које су већ сензибилизоване јер се баве овом темом. Деловање на блиске кругове пратилаца не генерише утицај на ширу јавност, али је и даље пракса у многим иницијативама за јачање свести.

Професионалне кампање са приступом одозго надоле у односу на приступ одоздо према горе и крсташке ратове које покрећу корисници

Кампање приступа одозго надоле које финансирају јавна тела и установе боре се да придобију публику која према њима има мање поверења јер често несвесно шире различите патерналистичке поруке. Подстицање јачег осећаја аутентичности кроз размену порука између равноправних учесника у комуникацији и различите облике садржаја који генеришу корисници (UGC) има потенцијал да стимулише дијалог и друге облике ангажмана. Извештаји из прве руке представљају перспективе људи на директнији начин и подстичу гледаоца да се „приближи“ и осети емоционалну везу са причом. Приступи типа одоздо према горе и слични приступи са више партиципације који омогућавају директно ангажовање јавности, иако тешко налазе простор у презасићеном свету онлајн садржаја, могу да привуку већу пажњу ако се успе створити „дигитална аеродинамика”. Захваљујући неформалном приступу, веома прикладном у окружењима друштвених медија, заједнички осмишљени наративи омогућавају публици да изрази своје стварне страхове и осећања према мигрантима.

Квалитет прича из прве руке им омогућава перципирају веће непосредности, посебно у окружењу друштвених медија и ван ригидних мрежа новинарских извештаја. Ова врста наратива може да представи људске перспективе на директнији начин због истинске атракције и већег осећаја блискости које такве приче могу произвести. Лакше је изазвати емпатију и осећај приступачности јер приче из прве руке имају тенденцију да буду директне и личне, што подстиче гледаоца да се „приближи“ и осети емоционалну везу са причом. Учешћем у стварању наратива треба да се управља на адекватан начин, јер ће изазвати и позитивне и негативне реакције. Међутим, већа је вероватноћа да ће публика бити „ганута“ у својој перцепцији ако има активну улогу у развоју садржаја.

Процес заједничке припреме садржаја пројекта E-MINDFUL

Овај начин развоја приче није лак и захтева способност слушања – што је редак квалитет међу комуникаторима – као и приличну количину истраживања и рада који прате настанак оригиналних наратива који могу да деконструишу предрасуде. Успешни модели друштвених кампања имају неколико заједничких пресудних покретача: креативну снагу да се осмисле једноставне и релевантне поруке и способност развоја ефикасне стратегије за ширење тих порука како би се подстакло ангажовање публике са фокусом на намеру да се позитивно промени перцепција. Свест пројекта E-MINDFUL о овим изазовима делује као механизам учења и обједињује широк спектар искустава..

Креативне групе укључених земаља биће одговорне за развој прототипа информативних кампања о мигрантима. Желимо им да буду довољно храбри да истраже нове парадигме које могу помоћи у осмишљавању порука које треба да допру до све загушенијег и често непријатељски настројеног медијског окружења.