Научимо више о ставовима, миграцијама и још много тога, током трајања овог пројекта… Данас ћемо посветити пажњу добровољним и економским миграцијама.
Асимилација: Једносмерни политички приступ интеграцији при чему етничка или друштвена група – обично мањина – усваја културне праксе друге, обично оне већинске етничке или друштвене групе. Асимилација укључује подузимање језика, традиције, вредности, обичаја и понашања, што обично доводи до тога да се асимилирана страна мање разликује од других чланова друштва које прима.
Билатерални споразум о раду (БСР) је средство које државе често користе како би регулисале миграцију радне снаге између две земље. БСР се генерално схватају као „уговорни аранжмани између две државе за формализовање принципа и процедура за регулисање међудржавних миграција радне снаге“. Различити избори управљања миграцијама радне снаге имају предности и недостатке чија расправа превазилази оквире овог е-појмовника. Више информација може се наћи у ОЕБС-овом „Приручнику о промовисању ефикасне политике миграције радне снаге у земљама порекла и одредишта“.
Друштвена кохезија: Иако не постоји јединствена универзална дефиниција, социјална кохезија се обично повезује са терминима као што су „солидарност“, „заједништво“, „толеранција“ и „хармонична коегзистенција“ и односи се на друштвени поредак у одређеном друштву или заједници заснован на заједничка визија и осећај припадности за све заједнице; где се различитост порекла и околности људи цени и позитивно вреднује; они из различитих средина имају сличне животне могућности; и развијају се јаки и позитивни односи између људи различитог порекла на радном месту, у школама и у комшилуку.
Економске миграције: „прелазак особе или групе особа преко међународне границе мотивисан искључиво или првенствено економским разлозима“
Интеграција: Иако не постоји универзална дефиниција интеграције, она се обично повезује са двосмерним процесом међусобног прилагођавања миграната и друштава у којима живе, при чему су мигранти укључени у друштвени, економски, културни и политички живот земље. примајућа заједница. Он подразумева скуп заједничких одговорности за мигранте и заједнице, и укључује друге повезане концепте као што су социјална укљученост и социјална кохезија. Интеграција не подразумева обавезно стални боравак. Међутим, то подразумева разматрање права и обавеза миграната и друштава транзитних или одредишних земаља, приступ различитим врстама услуга и тржишта рада, као и идентификацију и поштовање основног скупа вредности које везују мигранте и заједнице које примају заједничка сврха. У контексту избеглица, међутим, локална интеграција као трајно решење подразумевала би стални боравак јер се односи на „стално насељавање избеглица у земљи првог азила, и евентуално добијање држављанства те земље“ (Високи комесар Уједињених нација за избеглице, Главни речник појмова ( 2006 ), стр.14).
Мултикултурализам: модел политике интеграције који поздравља очување, изражавање, а понекад чак и слављење културне разноликости. Овај приступ охрабрује мигранте да постану пуноправни чланови друштва уз задржавање својих културних идентитета. Она комбинује признавање различитог порекла, традиције и начина гледања на свет са одређеним универзалним вредностима, као што су владавина права или родна равноправност, које превазилазе културне разлике и гарантују иста права за све. Интеграциони однос се најбоље може описати као мозаик који омогућава мањинским етничким групама да живе раме уз раме са већинским бирачким телом.
Социјална инклузија: Процес унапређења способности, могућности и достојанства људи који су на основу свог идентитета у неповољном положају да учествују у друштву (Светска банка, Инклузија је важна: Фондација за заједнички просперитет (2013), стр. 4). Међу групама које би могле бити искључене на основу свог идентитета, Светска банка напомиње да са повећањем кретања људи унутар земаља и преко граница: „идентитету мигрантских група и појединаца је посвећена посебна пажња, посебно у развијеним земљама, које се боре са начинима интеграције не-домородаца.“ (Светска банка, Инцлусион Маттерс: Фоундатион фор Схаред Просперити (2013) стр. 6). Три међусобно повезане области представљају и препреке и могућности за социјално укључивање: 1. (земља, становање, рад и кредит ) тржишта, 2. услуге (нпр. здравство, образовање, социјална заштита, транспорт, вода и канализација, енергија или информације) и 3 физичка простора који имају друштвени, политички и културни карактер (ибид, стр. 8–13).
Радне миграције,су ограничене на „кретање особе или групе особа са искључивом сврхом тражења или заснивања радног односа“ и искључују друге економске активности као што су инвестиције, које се обично сматрају типичним облицима добровољних миграција.
Радницима мигрантима, „особама које треба да буду ангажоване, које су ангажоване или су биле ангажоване на плаћеном раду у земљи чији нису држављани“, дозвољено је да уђу у земље одредишта у складу са државним имиграционим прописима, са циљем бављења различитим облицима подређеног, као и самосталног рада, како је наведено у чл. 2.2 Конвенције УН-а о заштити права свих радника миграната и чланова њихових породица.
Дугорочним миграцијамa се сматра „одлазак у другу државу ради заснивања радног односа на период дужи од једне године и, у већини случајева, на неодређено време“. Дугорочне миграције су често повезане са структурном потражњом за одређеним специфичним вештинама на тржишту рада земље одредишта.
Привремене миграције захтевају да државни органи развију посебне оквире за регулисање „сталногти запослења у иностранству дужег од три месеца, али краћег од једне године“. Привремене миграције су обично одговарајући одговор на специфичне, временски ограничене потребе тржишта рада земаља одредишта. Привремено повећање потражње за одређеним добрима може да оправда потребу за запошљавањем нових радника како би се повећала производња тих добара.
Сезонске миграције су типичан пример привремених миграција, а дефинишу се као „кретање особа ради заснивања радног односа које се дешава само током једног дела године“. Сектори пољопривреде и туризма обично се у великој мери ослањају на сезонске раднике. Периодични токови миграција узроковани временским ограничењима или сезонском природом запослења могу довести до феномена који се назива циркуларна миграција а односи се на „константно и поновљено кретање особа напред и назад између две или више земаља“.
Термин управљање миграцијама обично се односи на „норме и организационе структуре које регулишу и обликују како начин на који државе реагују на међународну миграцију“. Овај свеобухватни концепт покушава да обухвати сложени однос између прерогатива држава и права појединаца у односу на права кретања. Регулисање транснационалне миграције – кретања људи из места уобичајеног боравка преко међународне границе – налази се на раскрсници права појединаца и суверених прерогатива држава. Док је право појединца да напусти сопствену земљу признато у међународном праву заједно са правом на повратак у сопствену земљу, пратеће право на улазак на територију друге земље је чврсто регулисано националним законима држава уласка или међудржавним споразумима. Према савременом концепту територијалног суверенитета прерогатив је државе да одреди пријем и искључење недржављана на и са територије на којој држава врши своја суверена овлашћења. Национални закони који регулишу улазак, боравак и излазак недржављана у земљи обично се називају „закони о имиграцији“, „закони који регулишу статус странаца“, „закони који се односе на улазак, боравак и насељавање странаца“ и слично. Имајући у виду структурну асиметрију моћи између појединаца и држава, међународне обавезе настоје да у највећој могућој мери избалансирају такву несразмеру, предвиђајући пре свега обавезе држава да обезбеде хуман и достојанствен третман према мигрантима, као и заштиту основних права. Државе су развиле различите оквире управљања – или приступе управљања миграцијама – у складу са типовима миграција (погледајте друге ставке у појмовнику). Генерално, државе су склоније сарадњи када једнострани приступи покажу своје границе у поређењу са заједничким напорима. Упркос недавном, обећавајућем развоју мултилатералних дискусија о глобалном управљању миграцијама, ипак укупну слику и даље карактерише значајна фрагментација надлежности и нивоа управљања, због чега је већа кохерентност и транснационална сарадња све потребнија.
Трајна решења (обично повезана са социо-економским укључивањем избеглица): било који начин на који се ситуација избеглица може решити на задовољавајући и трајно начин како би им се омогућило да воде нормалан живот. За интерно расељена лица, трајно решење се постиже када интерно расељена лица више немају посебне потребе за помоћи и заштитом у вези са њиховим расељавањем и могу да уживају своја људска права без дискриминације због расељења.
Управљање миграцијама се односи на „бројне владине функције унутар националног система за уредно и хумано управљање прекограничном миграцијом, посебно управљање уласком и присуством странаца унутар граница државе“. Термин такође указује на „плански приступ развоју политике, законодавних и административних одговора на кључна питања миграције“. Док се „управљање миграцијама“ односи на одговор једне државе, менаџмент миграција је свеобухватнији термин који обухвата динамичку интеракцију различитих институција унутар државе и међудржавне односе на више нивоа.
Управљање границама, које се назива и менаџмент граница, односи се на „законодавство, политике, планове, стратегије, акционе планове и активности у вези са уласком и изласком лица са територије државе, укључујући откривање, спасавање, пресретање, скрининг, интервјуисање, идентификацију, пријем, упућивање, притвор, уклањање или повратак, као и сродне активности као што су обука, техничка, финансијска и друга помоћ, укључујући и ону која се пружа другим државама”.
Регионалне економске заједнице (РЕЗ) су регионални аранжмани међу групама држава у којима је слобода кретања и боравка појединаца значајно олакшана. Брзо кретање ученика, професионалаца и радника различитих нивоа вештина омогућава економијама да буду конкурентније у свету који карактерише прогресивна либерализација трговине и све већа интеграција привреда. Европска унија (EU) се може сматрати једним од најнапреднијих примера ове врсте регионалних аранжмана, док се сличне иницијативе, посебно у комбинацији са трговинским споразумима, повећавају широм света. Примери укључују Евроазијску економску унију (EAEU), Удружење држава југоисточне Азије (ASEAN), Економску заједницу западноафричких држава (ECOWAS), Mercado Común del Sur (MERCOSUR).